Imagine dining in a European capital where you do not know the local language. The waiter speaks little English, but by hook or by crook you manage to order something on the menu that you recognise, eat and pay for. Now picture instead that, after a hike goes wrong, you emerge, starving, in an Amazonian village. The people there have no idea what to make of you. You mime chewing sounds, which they mistake for your primitive tongue. When you raise your hands to signify surrender, they think you are launching an attack.
Communicating without a shared context is hard. For example, radioactive sites must be left undisturbed for tens of thousands of years; yet, given that the English of just 1,000 years ago is now unintelligible to most of its modern speakers, agencies have struggled to create warnings to accompany nuclear waste. Committees responsible for doing so have come up with everything from towering concrete spikes, to Edvard Munch’s “The Scream”, to plants genetically modified to turn an alarming blue. None is guaranteed to be future-proof.
Some of the same people who worked on these waste-site messages have also been part of an even bigger challenge: communicating with extraterrestrial life. This is the subject of “Extraterrestrial Languages”, a new book by Daniel Oberhaus, a journalist at Wired.
Nothing is known about how extraterrestrials might take in information. A pair of plaques sent in the early 1970s with Pioneer 10 and 11, two spacecraft, show nude human beings and a rough map to find Earth—rudimentary stuff, but even that assumes aliens can see. Since such craft have no more than an infinitesimal chance of being found, radio broadcasts from Earth, travelling at the speed of light, are more likely to make contact. But just as a terrestrial radio must be tuned to the right frequency, so must the interstellar kind. How would aliens happen upon the correct one? The Pioneer plaque gives a hint in the form of a basic diagram of a hydrogen atom, the magnetic polarity of which flips at regular intervals, with a frequency of 1,420MHz. Since hydrogen is the most abundant element in the universe, the hope is that this sketch might act as a sort of telephone number. | Замислите да сте на вечери у европској престоници чији језик не познајете. Конобар говори помало енглески, али „преко брда и долина” ви некако успевате да наручите оно што препознајете с менија, поједете и платите. Сада, замислите да након излета залутате и изгладнели банете у неко амазонско село. Овдашњи људи не знају шта да мисле о вама. Сажвачете неке звуке које они грешком сматрају вашим примитивним језиком. Када подигнете руке у знак предаје, они мисле да ћете их напасти. Комуникација без узајамног разумевања је тешка. На пример, радиоактивна места морају остати неометана десетинама хиљада година; ипак, с обзиром да енглески језик од пре само 1.000 година сада више није разумљив већини његових савремених говорника, агенције су се намучиле састављајући упозорења која иду уз нуклеарни отпад. Одбори задужени за то осмислили су све, од високих бетонских шиљака, до „Вриска” Едварда Мунка, преко генетски модификованих биљака које ће задобити застрашујућу плаву боју. Никоме будућност није била извесна. Неки од истих људи који су радили на овим дугорочним порукама за нуклеарни отпад, били су део још већег изазова: комуницирања с ванземаљским животом. To је тема „Ванземаљских језика”, нове књиге Данијела Оберхауса, новинара „Wired”-а. Ништа се не зна о томе како би ванземаљци могли протумачити информације. Две плоче су послате раних 1970-их на Пиониру 10 и 11, две свемирске летелице, приказују гола људска бића и грубу мапу како би пронашли Земљу — тек најосновније ствари, али би ванземаљцима и то могло бити довољно. Будући да такве летелице имају тек минималне шансе да буду примећене, већа је вероватноћа да ће радио-емисије са Земље, које путују брзином светлости, пре успоставити контакт. Али, као што је земаљски радио морао бити подешен на правој фреквенцији, тако је морао и онај међузвездане врсте. Како ће ванземаљци изабрати ону праву? Пионирова плоча даје наговештај у облику основне шеме атома водоника, чији се магнетни поларитет колеба у правилним интервалима, при фреквенцији од 1.420 MHz. Будући да је водоник најраспрострањенији елемент у свемиру, нада лежи у томе да би та скица могла деловати као нека врста телефонског броја. |