Imagine dining in a European capital where you do not know the local language. The waiter speaks little English, but by hook or by crook you manage to order something on the menu that you recognise, eat and pay for. Now picture instead that, after a hike goes wrong, you emerge, starving, in an Amazonian village. The people there have no idea what to make of you. You mime chewing sounds, which they mistake for your primitive tongue. When you raise your hands to signify surrender, they think you are launching an attack.
Communicating without a shared context is hard. For example, radioactive sites must be left undisturbed for tens of thousands of years; yet, given that the English of just 1,000 years ago is now unintelligible to most of its modern speakers, agencies have struggled to create warnings to accompany nuclear waste. Committees responsible for doing so have come up with everything from towering concrete spikes, to Edvard Munch’s “The Scream”, to plants genetically modified to turn an alarming blue. None is guaranteed to be future-proof.
Some of the same people who worked on these waste-site messages have also been part of an even bigger challenge: communicating with extraterrestrial life. This is the subject of “Extraterrestrial Languages”, a new book by Daniel Oberhaus, a journalist at Wired.
Nothing is known about how extraterrestrials might take in information. A pair of plaques sent in the early 1970s with Pioneer 10 and 11, two spacecraft, show nude human beings and a rough map to find Earth—rudimentary stuff, but even that assumes aliens can see. Since such craft have no more than an infinitesimal chance of being found, radio broadcasts from Earth, travelling at the speed of light, are more likely to make contact. But just as a terrestrial radio must be tuned to the right frequency, so must the interstellar kind. How would aliens happen upon the correct one? The Pioneer plaque gives a hint in the form of a basic diagram of a hydrogen atom, the magnetic polarity of which flips at regular intervals, with a frequency of 1,420MHz. Since hydrogen is the most abundant element in the universe, the hope is that this sketch might act as a sort of telephone number. | Замислите да сте отишли на вечеру у једном европском главном граду, где не говорите језик локалног становништа. Конобар мало говори енглески, али милом и силом успевате да наручите неко јело са менија, које препознајете, које га поједете и за шта можете да платите. А сад препустите се машти и место тога, залутали сте током пешачења у селу усред амазонске прашуме. Људима тамо не пада напамет шта да ураде с Вама. Покушавате да имитирате звукове жвакања, који их доводе до заблуде да је то тај Ваш примитивни језик. Подижете руке како бисте показали да се предајете, а они мисле да ћете их напасти. Комуникација без заједничког контекста је тешка. Наиме, депоније за радиоактивни отпад морају остати неприступне током десет хиљада година. Ипак, имајући у обзир да је енглески језик пре хиљада година данас неразумљив за његове данашње говорнике, надлежне институције су радиле напорно да створе упозоравајуће поруке уз депоније за нуклеарни отпад. Одбори задужени за овај задатак су смислили све и свашта, од оклопних кула с бетонским шиљцима, преко слике Едварда Мунха „Врисак“, па све до генетски модифицираних биљака, које постају плаве као знак упозорења. Ниједан од ових упозоравајућих сигнала нема гаранције успеха у будућности. Неке од тих истих особа, које су стварале ове упозоравајуће поруке, се суочиле с још већим изазовом: комуникација са ванземаљцима. Ово је тема нове књиге новинара Даниела Оберхауса „Ванземаљски језици“, који ради у часопису „Вајрд“. Не знамо ништа о томе како ванземаљци перцепирају инфомације. На пар плочица, који је био послат почетком седамдесетих година са оба свемирска брода „Пионир 10“ и „Пионир 11“, нацртана су гола људска бића, а уз њих груба мапа с подацима како пронаћи Земљу – сасвим једноставне стварчице, за које би људско биће рекло да би их чак ванземаљци разумели. Али са обзиром на то да ове ствари немају више од бесконачно мале шансе бити откривене, вероватност да радио-програми, који путују брзином светлости, успоставе контакт је већа. Ипак, тако као што радио-програм на Земљи мора бити укључен на правој фреквенцији, тако мора да буде укључен и онај међузвездени. Како то да ванземаљци онда открију тачну фреквенцију? Плочице свемирског брода „Пионир“ пружају помоћ у облику основног дијаграма атома водоника, чији магнетни поларитет креће се у редовним временским интервалима, са фреквенцијом од 1,420 мегахерца. Будући да је водоник најзаступљенији елемент у космосу, има наде да ће овај цртеж функционисати као телефонски број. |